30. 30. Милан Ракић (Београд, 18/30. септембар 1876 - Загреб, 30.
Рођен је 18/30. септембра 1876. Основну школу је завршио у Београду. У школи је био међу најбољим ђацима, али никада није волео да се истиче, нити да прима похвале.13) Похађао је Другу београдску гимназију (раније Палилулска гимназија)14)15) у којој су се сакупили у то време најбољи наставници, чији је zadатак био да пробуде интерес ђака. У том циљу оформљена је и ђачка дружина „Гимназијалац”, чији је био активни члан.16) Без оца је остао у четрнаестој години, када је похађао четврти разред гимназије (1890). Породица, са троје деце, се после очеве смрти издржавала малом пензијом.17) На састанцима ђачког друштва „Гимназијалац” је читао своје прве прозне радове, преводе и песме, међу првима и песму коју је испевао поводом очеве смрти.18)
Када је завршио осми разред гимназије, уписао је najпре Филозофски факултет на Великој школи (1894), али се после годину дана (1895) пребацио на права.19) Студије је започео у Београду, а наставио 1898,20) као стипендиста Марићевог фонда и дипломирао на Правном факултету у Паризу 1901. године.21) Још од младости је био слабог здравља. Почео је да ради 1902. године у Извозној банци, где се бавио „срачунавањем извоза жите и стоке”.24)
Још док је радио као чиновник, почео је да објављује своје прве песме у Српском књижевном гласнику, које су се показале као веома добре.25) Затим је 1903. постављен за писара у Министарству финансија, а наредне 1904. Јануара 1905,28) када му је било 28,29) оженио се Милицом (1884-1975), сестром свог друга из детињства Владете Ковачевића и ћерком министра, историчара и академика Љубомира Ковачевића, која је тада имала 21 годину. Маја 1905. постављен је за писара друге класе у Конзулату Краљевине Србије у Приштини. Пет месеци касније је постао вицеконзул у Скопљу, где је остао до октобра 1906. Затим се вратио у Приштину где је радио до јула 1907, када је постављен за дипломатског представника Србије у Солуну. У Приштину се вратио септембра 1908. Од почетка своје каријере је радио као дипломата на делу Балкана, који је тада званично припадао Османском царству и био поприште зулума, сукоба комита и дипломатских игара завађених балканских суседа и великих сила.32)
Његови извештаји су говорили о страдању српског живља, јер Турци нису имали снаге, нити су желели да га заштите, док су га Арнаути, одметнути од турске власти често нападали.33) Султанова идеја је била да Срба нестане како би султанат био миран. Конзулат у Приштини, међу Турцима и Арнаутима је представљао једину заштиту Срба од прогона, потурчавања и угњетавања. Српски конзулат у Приштини отворен је новембра 1889. године. Кућа је била мала, али за Приштину ипак угледна. припрема за војничко ослобођење од Турака и коначни повратак Косова и Метохије у Србију. Први је српски конзул коме је пошло за руком да се пробије до Пећи и Дечана.42) Посетио их је 1909. „Од како постоји конзулат у Приштини, постоји и тежња у његових чиновника да виде пределе у којима је najвећи зулум арнаутски и najвећи страдалници српски, које су и турске власти и природа усамили и раставили од осталих Срба. Пећ и Дечани били су за нас обетована земља о којој се сањало, али се у њу није приступити могло. Годинама су Турци стварали свакојаке заплете и незгоде, измишљали сметње и опасности, приређивали нападе Арнаута на српска насеља и убиства виђених Срба само да спрече представнике Србије да не дођу у те крајеве, да се не виде са тим изнемоглим и клонулим народом српским, да прекокину ближу везу између Србије и тих Срба, па да им на тај начин покажу да се Србија њих одрекла и да треба да се без роптања и без отпора покоре судбини. Октобра 1911. добио је унапређење и из Приштине је премештен у Министарство иностраних дела у Београду.44)
Вративши се у Београд, који му је током боравка на Косову веома недостајао, остао је помало разочаран и збуњен променама које су се у њему десиле током његовог одсуства. По ослобођењу, на челу чете47) је ушао у Приштину и најпре се упутио у конзулат, и потражио велико црквено звоно што је 1908. сакрио од Турака у подруму. Заједно са војницима га је окачио о грану у порти православне цркве и први повукао uzakе да звоном огласи ослобођење. О томе како се осећао тог дана својој жени је наредног дана 10/23. октобра 1912. „Јуче, уторник, на челу једне колоне уђох у Приштину.
Године 1912. Децембра 1912. године је био један од чланова српске делегације на Конференцији мира у Лондону између балканских држава и Турске, и био задужен за питање разграничења с Албанијом.55) Године 1914. Први светски рат затекао га је у министарству у Нишу. Његова жена Милица се у то време налазила на лечењу у Давосу (Швајцарска).55) Наредне године је постављен за саветника посланства у Букурешту, затим 1917. био је отправник послова у Штокхолму, а 1918. посланик у Копенхагену. У периоду 1921-1927. био је посланик у Софији,56) где је чак и међу тада непријатељски настројеним бугарским народом, стекао личне пријатеље и остављао добар утисак. Министарство спољних послова га је 1927. послало у Рим, где је провео последње године своје дипломатске кариеере.57)
Већ на почетку службовања доживљавао је непријатности. И поред тога што се његов долазак у Рим тумачио као знак да краљевина Југославена намерава да ради на поправљању односа с Италијом, а страни званичници су га истицали као мирног, сталоженог и изузетно образованог дипломату, да би га понизили, на први разговор с италијанским диктатором Бенито Мусолинијем, морао је да чека шест месеци, свакодневно покушавајући да га посети. Мада је имао негативан став према фашизму, све проблеме је покушавао да реши на миран начин. Краљ Александар Карађорђевић му је 1929. нудио место министра спољних послова, али је овај то одбио, пошто се одувек сматрао ближи опозиционим струјама. Због сукоба с министром иностраних послова је смењен и пензионисан 1933. Последње две године живота, мучио га је рак дебелог црева. Тегобе је имао и пре пензионисања, али није одлазио код лекара. Од исте болести је умро и његов отац (1890).60)61)62) Два пута је због тога одлазио на лечење и операције у Париз.63) Први пут је оперисан јуна 1936. и у Београд се вратио априла наредне године.
Већ тада је знао да неће оздравити, али се увек држао достојанствено и није желео да га било ко жали.64) Крајем 1937. поново је почео да осећа болове, али се на то није пуно обазирао, sve do марта 1938. када је поново отишао на операцију.65) Болест се касније пренела и на јетру, а имао је и проблема са плућима. Избегавајући да борави у Београду, где је имао много пријатеља, а имао их је и у Паризу, да га не би узнемиравали посетама,66) одлучио да се повуче у санаторијум „Сребрњак” у Сљемену, где је после 30 сати возом, допутовао 24. јуна 1938. Умро је у Загребу, неколико дана касније, 30. јуна 1938. године.67)
У мртвачници на Мирогоју од њега су се опростили многи загребачки поштоваоци. Два дана касније, ковчег са његовим посмртним остацима је из Загреба пренесен у Београд, где је најпре стајао изложен у цркви Александра Невског, а затим је 3. јула уз све почасти сахрањен на Новом гробљу у Београду. На опелу, које је служио владика рашко-призренски Серафим Јовановић са девет свештеника је присуствовао краљев изасланик Тадија Сондермајер. Погребу је у име Друштва старих четника из одреда Воје Танкосића присуствовао Дуле Димитријевић, а присуствовао је и велики број нижих и виших официра, са начелником Генералштаба, у име Српске краљевске академије, испред цркве је говор држао њен председник Александар Белић.
За дописног члана Српске краљевске академије (Академије уметности) је изабран 18. фебруара 1922, а за правог члана(Академије уметности) 12. фебруара 1934. Написао је свега око педесетак песама. Почео је да их пише 1902. године у Српском књижевном гласнику, под псеудонимом „З”. Године 1904. издао је збирку песама која је имала веома добру критику. Године 1912. издао је збирку Нове песме са свим до тада објављеним песмама.72)
У Српском књижевном гласнику, године 1904. Радећи на Косову као конзул написао је Косовски циклус,76) najлепши циклус српске родољубиве поезије,77) који је постао део националног осећања и програма. што посљедни бесте. Добра земљо моја, лажу! данас, тај те воли. Награда „Милан Ракић” за највреднију књигу поезије објављену у претходној години је установљена 1938, на иницијативу песникове удовице Милице Ракић. Једно време награду је проглашавао Милан Грол, а од шездесетих година је додељује Удружење књижевника Србије искључиво својим члановима.
За песничку књигу.Veľко Петровић, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, број 3, Н-Р, уредник Станоје Станојевић, Биоблиографски завод д.д., Загреб, 1928, стр. Јелена Чалија, Стих у фраку, Политикин Забавник, број 3090, 29. 4. Милан Грол, Из сећања на Милана Ракића II део, Српски књижевни гласник, број 5, уредник Милан Предић, Београд, 1. 11. 1938, стр. Александар Белић, Из Ракићевих младих дана, Српски књижевни гласник, број 5, уредник Милан Предић, Београд, 1. 11. 1938, стр.
Позиције и наслеђе Милана Ракића су повезане са Косовом циклусом и поезијом која је постала део националног осећања. Косовски циклус је, по писању критичара, један од најлепших примера српске родољубиве поезије.77) Награда Милан Ракић за највреднију књигу поезије објављену у претходној години остаје значајан део културне традиције, установљена 1938. године по иницијативи Милине удовице.
Године су протезале животом Милана Ракића као дипломате и песника, који је оставио утисак као мирни, образовани и посвећени служитељ у служби кнежевине Србије и касније Југославије. Један од најважнијих аспеката његовог наслеђа јесте и његов рад на очувању српског културног и државног идентитета на Балкану.
Данас су описа Милана Ракића и његовог доприноса историји Балкана предмет истраживања за историографе и љубитеље српске поезије. Негов животни пут пресецао се између школе, дипломатије и песничке речи, што га чини јединственим примером модерне српске културне и државне елите.